Joga u svakodnevnom životu
Meditacija i tišina
Mnogi ljudi misle da meditacija zahteva poseban ambijent, po mogućstvu u prirodi, gde se čula mogu ispuniti prijatnim stimulansima. Oni koji su iskusili šta znači meditacija često naglašavaju izazove života u prometnim gradovima sa svim onim mašinama čija buka i vibracije prodiru kroz naše telo i um. I zaista, možda jeste veće iskušenje okrenuti pažnju ka unutra uz tako intenzivne smetnje svuda unaokolo.
Čitav niz starih spiritualnih učenja, a od nedavno i Ekart Tole u knjizi «Moć sadašnjeg trenutka», govore da u bilo kakvoj situaciji da se nađemo, ako ne možemo delovati tako da je promenimo, treba da je duhovno, iznutra prihvatimo.* Dogod se opiremo da prihvatimo stvari onakvima kakve one jesu, naše moždane/ umne fluktuacije su visoke i TO je ono što nas onemogućava da se koncentrišemo. Nisu situacija ili spoljni uticaji ti koji nas sprečavaju da nađemo unutrašnji mir već naše reagovanje na njih. Kada bismo, umesto da reagujemo, prihvatili trenutak onakvim kakav jeste, verovatno bismo otkrili da mir za kojim čeznemo je u stvari unutra, u nama, gde je uvek bio i gde će uvek biti. Jer mir, svesna prisutnost jeste naša istinska priroda. Ta unutrašnja tišina je nenarušena ne samo spoljnim uticajima već ni bilo kakvom drugom bukom koja se dešava u našem umu. To je ona tišina koja se nalazi IZA misli.
Stoga, bilo šta drugo, osim potpunog prihvatanja sadašnjeg trenutka, deluje na naš um tako da on počne da se zapitkuje. Osećamo kao da to «uznemirava» prosec meditiranja. Ukoliko na kraju časa joge, upravo kad počinjete da se opuštate u pozi Savasana, čujete glasnu buku trube nekog automobila ili kamiona koji prolazi baš pored studija, pokušajte sledeće:
- Konstatujte zvuk.
- Konstatujte da je vaše čulo sluha otkrilo taj zvuk.
- Posmatrajte svoju reakciju. Ako otkrijete napetost u bilo kom delu svog tela, to je unutrašnji otpor.
- Opustite taj deo. Dozvolite zgrčenom predelu da se opusti prihvatajući bučnu vibraciju.
- Budite svesni svojih misli koje mogu navreti, kao na primer: «otkud se pojavio taj zvuk?» (prošlost), «kada će prestati?» (budućnost). Sve to analiziranje odvraća um od sadašnjeg trenutka i stvara dodatnu frustraciju.
Većina ljudi može biti svesna tokom nekoliko trenutaka, ali zatim ima tendenciju da se lako vrati na identifikovanje sa umom. Šta tu može da se učini? Kako ćete zadržati svesnost ako um naiđe na neko osećanje, ili pak na neku misao? Ova dva slučaja se analiziraju u daljem tekstu.
Možete najpre postati svesni osećanja – nelagodnosti, anksioznosti, besa, stezanja u grudima, stomaku ili drugde. Postanite svesni kako osećanje izaziva određene misli. Uobičajeni šablon razmišljanja je «Mrzim tu buku», «Ta vozila stvaraju toliko zagađenje, nije ni čudo što smo svi ludi u ovom gradu» itd. Ako već praktikujete «posmatranje svojih osećanja», možda ćete pomisliti «O, dođavola, evo opet osećam to osećanje koje ne bi trebalo da osećam» ili «Do sada bi već trebalo da budem bolja/bolji u prihvatanju takvih situacija» itd. To će vas samo izbaciti iz (stanja) svesnosti koju ste na trenutak osetili i odvesti nazad u identifikovanje sa umom. To iznova potkrepljuje emociju i stvara začarani krug.
Umesto toga, kad postanete svesni emocije, ostanite u sadašnjem trenutku - budite svesni emocije ali bez kritikovanja. Lakše je ne osuđivati kada shvatite da se osećanja događaju vašem telu i umu, ali ona u biti nisu VI. Shvatiti ne znači «razmišljati o tome». To pre znači «znati» svojom unutrašnjom mudrošću, koja stupa na scenu onda kada NE razmišljate.
Ili, možda ćete prvo postati svesni misli. Procedura je slična – budite je svesni/obasjajte je svesnošću. Postoji čitavo brdo razlike između dopuštanja mislima da BUDU (tu) i BITI te misli.
«Dolazi kamion koji će me sigurno izbaciti iz relaksacije», ili «Sad moram ponovo da vežbam prisutnost i spokojstvo, a sve što ja želim je samo da se opustim». Postanite svesni toga kako misao izaziva osećanje. Budite svesni svog poistovećivanja sa mislima - «Ja», «moj», «mene» i slično. Misli koje uzrokuju jaka osećanja neizbežno nose sa sobom elemente ega. Ego sve vidi kao lično i uspeva na gunđanju. I sve da bi se to shvatilo i zatim okarakterisalo kao: «To je opet taj moj ego, ne znam šta više da radim s njim!»; pa onda «Ja sad osuđujem svoj ego umesto da budem neutralan», što je opet još više i više ega, još više mentalne buke. Misao otkrivena na početku pretvara se u bujicu misli. Umesto toga, kad postanete svesni prve misli «Evo ga taj kamion koji će me izbaciti iz relaksacije», možete se zapitati «Mogu li ja tome dozvoliti da to postoji?» ili «Situacija je takva (bučna). Kakva je moja reakcija na to?» i onda posmatrati svoje telesne senzacije i svoja osećanja.
Pravljenje razlike između situacije i vaše reakcije na nju znači da ste postali svedok. A kadgod postanete svedok, posmatrač, vi se više ne poistovećujete sa umom.
Drugi način je da nizu svih tih svojih osećanja dodate disanje. «Kakvo je moje disanje u ovom trenutku?» Postanite svesni svog unutrašnjeg prostora. Što to više uvežbavate, to će postajati sve lakše i spontanije. Možda ćete čak osetiti širenje svog unutrašnjeg prostora ako zvuci iz okruženja postanu još glasniji.
Najizazovnije situacije pružaju najveću mogućnost za promenu. Možemo ili gunđati zbog gradske buke ili se pomaći na nivo na kome nema dobrih i loših zvukova; tu su samo zvuci, vibracije koje dolaze i odlaze, gradska muzika koja nas prati na našem putu transformacije.
Doživljavanje unutrašnjeg prihvatanja ne znači da treba pasivno da se mirimo sa svim onim što nam iskrsne na putu – kao što su na primer: poremećeni (ljudski) odnosi, neželjeni poslovi itd. To ne znači da treba da prestanemo da želimo da promenimo nepravdu u ovom svetu, ili pak sopstvene ružne navike. Mi ne prestajemo da želimo da se promenimo i da se dalje razvijamo... Naprotiv, to znači da sami sebe činimo sposobnijima da budemo nosioci istinske promene. Mi potpuno prepoznajemo, shvatamo i prihvatamo situaciju onakvom kakva jeste u sadašnjem trenutku. To je naš pomak iz mesta otpora – prigovaranja, negiranja, žaljenja, stida, besa, straha – u mesto prihvatanja. Sa tog mesta, možemo delovati mnogo celishodnije – možemo preduzimati mnogo objektivnije, plodnije i trezvenije postupke sa ciljem da izmenimo neku situaciju. Možemo, najzad, prestati da mentalno i psihički mučimo sami sebe zbog te situacije i zaista učinimo nešto po tom pitanju.